Nedelja, Oktobar 16, 2011
Za mog malenog drugara :(
Petak-Planirao si svoj 16 rodjendan. Pricao si nam kako ces sad biti veliki baja. Svi smo se smejali tvojim recima. Glupirali smo se maksimalno. Zvonilo je za kraj sedmog cas i napoookon stize vikend-tvoj prvi vikend koji ne provodis kod kuce. Pozdravili smo se. Poljubili. "Vidimo se u ponedeljak". Niko nije ni slutio da je to bio tvoj poslednji petak. U nedelju uvece smo culi nesto sto nas je sve slomilo-Nas mali drugar vise nije sa nama. Bio je to najgori period u nasim malim zivotima. U ponedeljak smo se skupili u skoli. Bilo je uzasno. Tada smo i culi i sta se zaista dogodilo. To je bilo previse za nas. Za nasa malena srca. Mozda je bolje da nikada nismo ni saznali. Mozda je bilo bolje da te i zauvek pamtimo kao uvek nasmejanog i punog zivota nego kao nemocnog i samog. Nisi imao srece. Nekada je jednostavno tako. Da je bio to bilo koji drugi dan osim vikenda ti bi bio sa nama i za par dana bi smo slavili tvoj rodjendan. Ne vredi misliti o tome sta bi bilo kad bi bilo. Tako je kako je. Nazad nema. Bilo nam je tesko. Osecali smo jednu veliku prazninu. A najgore tek dolazi. U utorak trebamo biti dovoljno jaki da bi uspeli da te ispratimo kako dolikuje. Praznina, nemoc i tuga je jedino sto smo osecali na putu do tvog rodnog grada. Vremenski period od sat vremena cinio se kako citava vecnost. Kada smo stigli na groblje bilo je puno ljudi. Svi su dosli samo da bi te ispratili u neki bolji svet. Prisli smo kapeli, zapalili svece i sada je sledilo nesto sto nas je sve slomilo. Trebalo je uci u kapelu i izjaviti saucesce tvojim roditeljima koji su umesto tvog rodjendana planirali sahranu. Prisla sam. Ugledala beli sanduk i tvoju ogromnu sliku. Kez od uva do uva. Pomislila sam "Kako ocekivano, moj drugar uvek nasmejan". Zelela sam da budem jaka. Mislim da ti ne bi zeleo da nas vidis takve toga dana. Ali bilo je ne moguce. Plakala sam. Jako. Iz sveg glasa. Tesili smo jedni druge. Tvoja majka je kukala. Njen glas sam nocima sanjala. To je nesto sto se ne zaboravlja. Nisam mogla da stojim od bola. Prisla sam kovcegu. Poljubila ga. Posledni pozdrav. Bilo je mnogo dece. Tvoji drugovi iz osnovne skole, vrtica. Svi su bili tu. Svi smo nosili cvece do tvog vecnog pocinka. Poslednji pozdrav tvojih roditelja. Spustili su kovceg. Svuda se se culi urlici, jecaji i kukanje. Prisla sam sanduku, uzela grumen zemlje i bacila ga. Cula sam tvog drugara koji je rekao "I sta cu ja sad bez tebe?". Morala sam da odem odavde. Odmah. Nisam vise mogla da izdrzim. Prosla sam pored jednog decka koji je vikao "16 godina. U k**ac imao je 16 godina. Zasto se ovo desava?". Na neka pitanja nikada necemo naci odgovore. Kao ni na pitanje zbog cega smo te izgubili? Kako? A mozda je tako i bolje. Odgovori kakvi god da su tebe nam ne mogu vratiti. Otisao si medju andjele. Neka te oni cuvaju i vole jer te jedino oni mogu voleti vise od nas. A za nas ne brini. Uvek ces ostati nas mali drugar kojeg smo neizmerno voleli i kojeg cemo voleti jos mnogo, mnogo godina!
Strašno! Rasplakala si me. Za neke strahote nema objašnjenja.
Svakome od nas je otisao medju andjele neko bitan, pre ili kasnije...
U ovom slucaju nije tako, ali kako kazu, samo neka ide po redu...
Bas mi je zao..
