Petak, Avgust 19, 2011
Nedavno zavrseno prijateljstvo
Verovala sam joj. Iskreno. Smatrala je naboljom drugaricom. Zasto.? Bila je neko na koga sam mislila svakog dana. A sada.? Sada je sve gotovo. Pa da krenem od samo pocetka. Vracam se 3 godine u nazad.
Sve je pocelo jednim slucajnim susretom na letovanju. Veoma brzo smo se zgotivile. Cule smo se svakodnevno i to po nekoliko puta dnevno posto nismo iz istog grada. Pocele smo da razvijamo prijateljstvo. Mnogo sam je zavolela. Znala je skoro sve o meni kao i ja o njoj.
Pa mogla bih i da napisem par reci o M. Ona je jedinica i roditelje vrti oko malog prsta. Veoma smo razlicite. Navikla je da bude u centru paznje. Razmazena je i po malo sebicna. Tada mi to nije smetalo. Bilo mi je nekako i simpa. Kada sam je upoznala bila je drugacija od onoga sto je danas. Niko je nije voleo. Nije imala prijatelje u skoli. Ja sam bila uz nju. Kazemo"I u dobru i u zlu" zar ne.? E pa recimo da je tako bilo. Druzilo smo se oko 2 godine i nekoliko meseci. Za to vreme smo se videle svega par puta. Sta da kazem.? Bila sam veoma glupa i najivna kada sam mislila da nase takozvano "prijateljstvo" moze tako da funkcionise. Nisam verovala u onu nasu "Daleko od ociju-daleko od srca" ili mozda samo nisam zelela da verujem u to. Ali ono sto je sledilo je nastalo upravo zbog toga. Nedostatak poverenja, ili ne znam ni ja cega. Desilo se to sto se desilo. Sada nema nazad.
Svadjale smo se nas dve i pre toga. Ali ovog puta je zaista gotovo. Pocela je da se menja. Moja M. vise nije bila ona ista devojka koju sam ja upoznala pre nekoliko godina. Ovu novu M. ja nisam mogla da prepoznam. Iskreno. Postala je ljubomorna. Sebicna. Licemerna. Pricala je samo o sebi. Ona je bila najbitnija. E, to je bila kap koja je prelila casu. Jednostavno sam joj rekla sve sto mislim o njenoj promeni a ona je rekla da ne zeli da se menja. Da je prihvatim takvu kakva jeste. Zar sam zaista u stanju da predjem preko svega.? Mozda ipak nisam. Nije bilo teskih reci. Nije bilo plakanja. Nije bilo psovki. Samo sam odlucila da je izbacim iz svog zivota. Jednostavno. Prvih par nedelja je bilo tesko. Cesto sam mislila na nju. Toliko puta sam zelela da je pozovem. Da je cujem. Ali onda se setim svega i shvatim da je ovako mozda ipak najbolje.
Uvek ce ostati u mojim secanjima. Necu misliti da ono sto je postala vec ono sto je bila nekada. Mislicu na onu devojka koja je bila moja najbolja drugarica. Mislicu na M. koja je mislila i na druge a ne samo na sebe. Mislicu na jednu ne iskvarenu i pomalo razmazenu drugaricu koju sam iskreno volela i postovala.
Ja sam pre nekoliko meseci izgubila najbolju prijateljicu, takodje. Razlog je bio sto sam se usprotivila njenoj tiraniji koju do tad uopste nisam ni konstatovala jer sam je volela previse... Ne zelim ni da znam kako sam izgledala pored nje, kao sluga ili tako nesto... Ponekad me strecne, setim se svega kako je lepo bilo i nikad od tad nisam imala takve provode kao sa njom, ali ... "Bolje biti sam nego s budalama" :)
Slazem se sa Parnas. Bolje sam, nego u losem drustvu! I ja sam nekada nekog izgubila, i bilo mi je tesko, ali to prodje... Treba vremena, ali kad prodje, ne boli... Ili tek po nekad zigne, kao i svaka druga rana, na promenu vremena...
Ljudi su kvarljiva roba. Prolazi vreme, prolazi i ne pita da li smo spremni da ga prihvatimo.
M. ti je puno značila, ali prijateljstvo od tri godine, a da ste se videli samo par puta? Hm...
Pa cule smo se stalno. Ali zaista zivimo daleko. To je i bio najveci problem. Drugacije je kada je neko pored tebe, da te zagrli kada je potrebno. Mislim da mi je to falilo. Nemanja slazem se sa tobom LJUDI JESU KVARLJIVA ROBA. Svako od nas to shvati pre ili kasnije.
